Dispraksija

Dispraksija, poznata i kao razvojni poremećaj koordinacije, označava poteškoću u planiranju i izvođenju pokreta. Stručnjaci procenjuju da između 5% i 6% dece širom sveta pokazuje neke oblike ove teškoće, pri čemu se češće primećuje kod dečaka nego kod devojčica.

Razumevanje simptoma, načina dijagnostike i mogućnosti lečenja ključno je za unapređenje kvaliteta života osoba s dispraksijom.

Šta je dispraksija

Dispraksija (eng. Dyspraxia) ubraja se u neurološke poremećaje, pri čemu mozak otežano planira i sprovodi motoričke zadatke. Ovo stanje može imati različite stepenove izraženosti, od blagih do ozbiljnih oblika.

Ključne karakteristike dispraksije:

• Nespretnost i problemi s koordinacijom
• Kašnjenje u savladavanju razvojnih veština
• Teškoće u organizovanju dnevnih aktivnosti (oblačenje, spremanje stvari, rad po uputstvima)

Kako se manifestuje – simptomi dispraksije

Simptomi zavise od uzrasta i variraju od osobe do osobe:

• Kašnjenje u fizičkom razvoju: Moguće kasnije prohodavanje, poteškoće u puzanju ili trčanju.
• Problemi s ravnotežom: Česta saplitanja, padovi, nesigurnost u hodu.
• Koordinacija oko-ruka: Poteškoće s hvatanjem lopte, sečenjem makazama, crtanjem ili pisanjem.
• Niska organizaciona sposobnost: Teškoće pri izvršavanju zadataka u više koraka, poput vezivanja pertli ili pripreme užine.
• Govorne poteškoće (verbalna dispraksija): Nepravilan izgovor glasova, preskakanje slogova, poteškoće pri formiranju reči.

Primer: Dete od 6 godina, može da obožava da se igra bojicama, ali često prelazi linije i brzo se umori od držanja olovke. Kada treba da uhvati loptu, deluje nespretno i plaši se da će se povrediti. U vrtiću počinje da izbegava grupne igre s loptom, što utiče na njeno samopouzdanje i druženje s vršnjacima.

Kako se dijagnostikuje dispraksija

Prikaz osnovne neurološke osnove dispraksije

Dijagnoza zahteva sveobuhvatnu procenu:

1. Lekar (pedijatar ili neurolog): Isključuje druga zdravstvena stanja koja bi mogla izazvati slične simptome.
2. Psiholog: Procenjuje kognitivne funkcije, pažnju i sposobnost učenja.
3. Fizioterapeut / Radni terapeut: Analizira motoričke veštine, snagu i ravnotežu.
4. Logoped (govorno-jezički terapeut): Posebno važan kod sumnje na verbalnu dispraksiju.

U dijagnostici se često primenjuju standardizovani testovi motoričkih sposobnosti (npr. Bruininks-Oseretsky Test of Motor Proficiency – BOT-2 ili Movement ABC Test), posmatranje svakodnevnog ponašanja i razgovor s roditeljima ili nastavnicima.

Kako se leči dispraksija

Ne postoji jedinstven lek ili medikament za dispraksiju, ali višestruke terapije mogu znatno poboljšati svakodnevno funkcionisanje:

• Fizioterapija: Vežbe za poboljšanje ravnoteže, koordinacije i jačanje mišića.
• Radna terapija: Fokusira se na razvoj praktičnih veština (oblačenje, hranjenje, manipulacija predmetima).
• Logopedska podrška: Neophodna u slučajevima dispraksije govora (verbalna dispraksija), uz korišćenje multisenzornih metoda.
• Psihološka podrška: Savetovanje i rad na povećanju samopouzdanja kod dece i odraslih.
• Edukacija okruženja: Prilagođavanje školskog programa, razumevanje porodice i prijatelja, kao i izgradnja podrške u zajednici.

Dispraksija kod dece

Primer praktičnog rada s logopedom

Dispraksija se najčešće primećuje u ranoj fazi kada dete počinje da savladava osnovne motoričke i kognitivne veštine.

Kako prepoznati dispraksiju kod dece:

• Često pada i sapliće se.
• Teško mu je da se igra igrama koje zahtevaju koordinaciju i preciznost.
• Kasni u razvoju govora i ne voli da crta ili piše.

Saveti za roditelje i nastavnike

• Kratki i jasni zadaci: Podelite kompleksne aktivnosti na manje korake.
• Vizuelna podrška: Korišćenje slika, piktograma ili podsetnika za sekvencijalne zadatke (npr. oblačenje).
• Podsticajne igre: Igre građenja, slagalice, sportske aktivnosti prilagođene uzrastu i stepenu motorike.
• Strpljenje i pohvala: Kada dete savlada i najmanju radnju, pohvalite ga kako biste gradili samopouzdanje.

Na šta sve utiče dispraksija

• Akademske performanse: Deca se često muče sa zadacima koji zahtevaju finu motoriku (pisanje, crtanje) ili dobro planiranje (organizacija pribora, domaći zadaci).
• Društvena interakcija: Mogu se pojaviti izazovi u grupnim sportovima i aktivnostima, što ponekad dovodi do povlačenja ili frustracije.
• Samostalnost: Od oblačenja i obedovanja do organizacije slobodnog vremena i zadataka.
• Emocionalno stanje: Niska produktivnost može stvoriti anksioznost, nesigurnost ili nisko samopouzdanje.

Dispraksija kod odraslih

Mnogi odrasli nisu bili dijagnostikovani kao deca, pa mogu iskusiti:

• Problema u organizaciji i planiranju (upravljanje vremenom, vođenje beležaka).
• Nespretnost pri fizičkim aktivnostima i lošu orijentaciju u prostoru.
• Nisko samopouzdanje i pojačan stres na poslu ili u društvenom životu.

Radna terapija za odrasle, kao i određene strategije kompenzacije (digitalni podsetnici, vizuelne mape), mogu pružiti značajnu podršku.

Dispraksija govora (verbalna dispraksija)

Ovaj oblik poremećaja podrazumeva teškoću u planiranju pokreta govornih organa. Osoba može imati:

• Nepravilan redosled glasova u rečima.
• Teškoće pri formiranju reči i rečenica.
• Izostavljanje ili preskakanje slogova.

Logopedske vežbe, uz multisenzorne metode (vizuelne, auditivne i taktilne), mogu poboljšati govorne sposobnosti.

Disleksija i dispraksija: Sličnosti i razlike

Dok disleksija pre svega utiče na čitanje i razumevanje pročitanog teksta, dispraksija se odnosi na poteškoće u organizaciji i izvođenju pokreta.

Zajednička obeležja:

• Mogući problemi sa sekvencijalnim procesuiranjem informacija.
• Rizik od niskog samopouzdanja i lošijeg školskog uspeha.
• Ključna razlika:

Disleksija se fokusira na jezičke veštine i čitanje, dok se kod dispraksije glavne poteškoće odnose na motoričke pokrete (ili govor, ako je u pitanju verbalna dispraksija).

Zaključak

Dispraksija je kompleksno stanje koje može uticati na različite aspekte života – od ranog detinjstva do odraslog doba. Ranom dijagnostikom, kombinovanom terapijom i podrškom okruženja, većina osoba s ovim poremećajem može postići bolji stepen samostalnosti i kvalitetniji život.

Nastavak edukacije stručnjaka, kao i informisanje javnosti, ključno je za bolje prepoznavanje i razumevanje ove teškoće.